Истраживачи на Харварду су недавно довели у сумњу економску изводљивост зеленог водоника, горива које се често истиче као кључно за постизање будућности с ниским емисијама углерика. Према новој студији професора екологије и инжењерства на Харварду Данијела Шрага и постдокторског сарадника Роксане Шафие, објављеној у Joule 8. октобра 2024. године, трошкови повезани са зеленим водоником—конкретно његово складиштење и дистрибуција—остају неприступачно високи. То оспорава представу да ће зелени водоник ускоро постати конкурентна алтернатива фосилним горивима.
Зашто је зелени водоник толико с skup?
Иако се очекује да ће трошкови производње зеленог водоника опадати како се побољшавају економије обима, студија истиче критичан проблем који често остаје недовољно примећен: високи трошкови складиштења и дистрибуције. Водоник је познато компликована супстанца за складиштење и транспорт због своје ниске густине и тенденције да се губи. Инфраструктура потребна за безбедно управљање водоником повећава укупне трошкове, чинећи га мање конкурентним у односу на друга решења за декарбонизацију, као што је директно захватање угљен-диоксида из ваздуха.
Истраживање Шрага и Шафие показује да, упркос надама на ниже трошкове производње, комплетан ланац снабдевања зеленог водоника ће задржати своје трошкове смањења угљеника између 500 и 1.250 долара по тони CO₂, зависно од сектора. То је значајно скупље од многих других технологија за смањење угљеника. У одређеним секторима, попут производње амонијака, где се водоник већ користи, зелени водоник би могао понудити неке предности. Али, за шире примене, посебно у транспорту и тешкој индустрији, он остаје економски непрактичан.
Контроверзе и критика
Заговорници зеленог водоника тврде да ће напредак технологије оштрити иновације у складиштењу и смањити трошкове. Међутим, Шраг и Шафие упозоравају да су складиштење и дистрибуција водоника већ добро развијене технологије с мало простора за врсте побољшања ефикасности видљиве у технологијама обновљиве енергије као што су соларна и ветроелектрична енергија. Рад предлаже да је потенцијална улога зеленог водоника у декарбонизацији преувеличана, став који би могао наићи на отпор индустрија и влада које су интерсирано уложиле у водоник.
Додатно, неки тврде да би иновације и инвестиције у инфраструктуру водоника могле ослободити уштеде, као што се види код брзих напредака у обновљивој енергији. Међутим, тим са Харварда наглашава потребу за ширим стратегијама које не зависе искључиво од водоника за декарбонизацију сектора као што су тешка индустрија и транспорт.
Позитивни аспекти и будућа перспектива
Упркос овим трошковним изазовима, зелени водоник и даље представља обећање, посебно за секторе који се тешко декарбонизују електрификацијом, као што су тешки транспорт и производња челича. Његова способност да складишти вишак обновљиве енергије, потенцијално делујући као резервни извор током периода ниске обновљиве производње, чини га вредним актером у будућности енергетског пејзажа.
Иновације у технологијама складиштења и дистрибуције водоника могле би временом смањити трошкове, али док се то не деси, велика економска изводљивост зеленог водоника остаје под знаком питања. Аутори студије препоручују наставак инвестиција у различите технологије обновљиве енергије, а не фокусирање искључиво на зелени водоник.
Предложене везе за даље истраживање:
- Зелени водоник и његова улога у декарбонизацији
- Харвардова потпуна студија о трошковима зеленог водоника
- Како се зелени водоник упоређује с другим технологијама смањења угљеника
У закључку, иако је зелени водоник узбудљива перспектива у борби против климатских промена, његове тренутне економске баријере значе да можда неће бити универзално решење на које многи рачунају. Разноликост инвестиција у низ технологија биће кључна за изградњу одрживе будућности с ниским емисијама угљеника.